Хортикуклтурна Кикинда

Из личног угла

Радмила Перовић, директор библиотеке "Јван Поповић" Кикинда

Историја хербаријума

Велику захвалност дугујемо људима који су имали моћ да „гледају“ у будућност и који су схватили да чување биљака пружа значајне информације у таксономском, флористичком и геоботаничком смислу.

Прва сведочанства о појави хербаријума датирају још из 16. века. и везана су за болоњске ботаничаре одакле се идеја проширила на целу Европу. Те су колекције најчешће део факултета и института.

Најзначајнија хербаријумска збирка у Србији је Панчићев хербаријум који се налази у ботаничкој башти Јевремовац у срцу Београда. То је најзначајнија и највећа збирка у југоисточној Европи. Панчић, славни ботаничар, је својих првих 80 свежњева испресованих биљака које је скупио на подручју Баната и Срема 1860. године поклонио београдском Лицеју и тако подстакао снажан талас прикупљања биљака на нашим просторима. За њим су уследили други значајни ботаничари 19. и 20. века који су наставили Панчићеву традицију.

Хербаријум данас

Стиче се утисак да је хербаријум данас помало потиснут начин комуникације са природом. Не може се оспорити, још увек се налази у наставном плану у оквиру ботанике, али се не осећа да постоји суштинско разумевање због чега је хербаријум значајан. Сматрам да изостанак квалитетног објашњења доводи до пуког испуњења задатка. Мислим да је важно да се деци укаже на значај биљака у људском животу, да им се објасни њихова улога и важност очувања.

ПЕСНИЧКИ ХОРТИКУЛТУРНИ ХЕРБАРИЈУМ је хербаријум као и сваки други, али са једном малом разликом. На полеђини сваког листа на којем се на предњој страни лепи биљка и ради основна детерминација, налази се по једна цветна песма. Како онда ми то радимо?

Након сакупљања материјала заједно приступамо основној детерминацији цвета, а након тога следи лингвистичка анализа, тражење народних назива у различитим језицима и на крају литерарно истраживање. Ко су аутори који су о цвећу писали, али и о чему још? Тако ће деца неприметно уронити у свет литературе. Посредно ће ући свет писаног текста и разумети зашто су књиге и часописи важини, где се траж квалитетне информациије и која је улога библиотеке. Ништа неће морати, а све ће желети.

Хортикултура је само повод. Ми, библиотекари нисмо ботаничари, али смо људи који имају отворен приступ друштву знања и из те могућности морамо да „извучемо“ најбоље. Овакве идеје омогућавају пројектно окупљање великог броја библиотека са различитих терена јер свако је окружење, са својом геоботаником, прича за себе. Сваки мали корисник може да учествује у реализацији оваквог пројекта. Нема старосног, националног или верског ограничења. Универзални говор цвећа, који је свима разумљив омогућава мултикултуралност у најприроднијем смислу. У неком сегменту пројекта могу да учествују чак и деца са посебним потребама и из осетљивих друштвених група. Шароликост групе, могућност анализе из различитих углова, о чему је већ било речи указује деци на важност инердисциплинарности, на пре свега суштинском разумевању окружења а онда и на повезивању свих области људског друштва. Деца ће тако научити и основне принципе класификације, а оно што је можда најважније ствараће нови репозиторијум. Научиће да је очување нашег наслеђа од суштинског значаја за њихов лични развој, развој породице, друштвене заједнице у којој живе, целокупног народа, а онда и света уопште.

Конзорцијум српских хортикултурних библиотека жели да врати дете природи.