РАТ РУЖА

Целог јутра не могу да одвојим поглед од пропупеле гране руже која се клати под мојим прозором. Ружу је, мислим, посадила М., кад смо се узели и поново доселили овде, али је цвет временом подивљао, ђикао на своју руку, изненада би шибнуо пролазника по лицу, обесно му раскрварио усну. Никако нисмо имали контролу над том зверчицим, мада сам је и ја, мушки, шишао вриштећим баштенским маказама. Није се дала до краја покорити, помахнитало домаће живинче. На крају смо дигли руке. Остави је с милим богом! Нашли смо с цветом какав-такав модус вивенди, не дирамо се више, мада се још мрко погледујемо. Умем да је понекад провоцирам, шаљући јој, додуше обично "под гасом", сочне цоктаве пољупце с врхова прстију.

Ова зима је блага, незапамћена. Премда се ружа, ранијих година, такође будила у невреме, и по респектабилној студени. Сад, постоји наравно нешто што ће читаву мистерију раскринкати, извести из подручја натприродног: цвет је засађен тачно испод одвода гасне пећи који избија из зида, дахће у само ружино ухо (ако нечег сличног има, слаб сам у познавању анатомије ванземаљаца), грејући је, практично, без престанка, сувишком топлоте који из отвора благо исијава. Зато је наша ружица скоро зимзелена, али овог изнимног децембра то је баш чудовишно – гола ружина грана пуна је црвених цветова, као сићаних, крвавих, разгоропађених вулканчића, као да је сва у срећним, херојским ранама.

Нико то не зна (а ја сам некако последњи који би то могао знати), после каквог мачкастог, саможивог лутања, из којих ли се далеких, дивљих крајева, враћа та моја недодирљива ружа. Вртим се на столици, тоциљам на њеним клопаравим точкићима, док се присећам мртвих стихова, ја, задивљени мајстерзингер, довољан сам себи. Отварам прозор и мазим неповерљиву мачку, која се згодно намешта на истом месту, ту, над хоризонталним оџачићем, на прљавом прозорском симсу, где и сунце (што се помаља између две новосаграђене зградурине), чини се, најдуже и најболније упире свој блештави прст. (С том смрдљивом, бескућном сфингицом иначе сам у рату, скоро је ћелава, а од њених длака не можемо живети. Но, јутрос сам у посебном расположењу: мирим се са светом накратко.)

Руже су ми важније од груде, од граница, ту сам Песоин посинак и имењак. Не знам колико ће овај блескасти, наивни осећај потрајати. Углавном, другом руком, опрезно помилујем и ружу. Покорно спушта уши и преде ми под прстима. Могао бих рећи да у овом часу постоји човек пресечен прозором, који милки безимену мачку и сањиву ружу. Није битно што ће можда, већ у следећем тренутку, покретом суровог детета, нагло затворити окно и згњечити им витичасте, испреплетене репове.

Ласло Блашковић